Filantropija

Filantropija i socijalna ulaganja u Turskoj su u porastu. Iako filantropija u Turskoj napreduje, institucionalni oblici davanja su još uvek slabi, što je odraz nedostatka znanja o tome kako efektivno davati te posledičnog nedostatka sofisticiranijih mehanizama za davanje.  

Individualna filantropija

Individualna filantropija duboko je ukorenjena u kulturološku i religioznu strukturu Turske. Zbog ove tradicije Turci radije daju direktno porodicama i susedima nego organizovanim naporima organizacija civilnog društva (OCD). Zapravo, 80% pojedinaca kaže da donira novac, ali 87% radije daje direktno, kao najefektivniji oblik filantropije, nasuprot davanju OCD. (1)

Razmišljajući o tome kako da predstavi i podrži preduzimanje više akcija za prikupljanje novca u cilju mobilizacije lokalnih resursa za NVO u Makedoniji, CIRa je 2007 uvela takozvane “Grantove za razvoj filantropije (GRF)”. USAID je finansirao CSSP –  tip “challenge” donacije u kojem smo ponudili da, kao podsticaj, doniramo istu sumu koju organizacije uspeju da prikupe iz lokalnih izvora (do pet hiljada američkih dolara). Najveći broj od trinaest podržanih organizacija je uspešno prikupilo novac (ukupna prikupljena suma iz lokalnih izvora iznosila je oko pedeset hiljada američkih dolara), a posebno su istakle pozitivan uticaj koji je ceo proces imao na njihovu vidljivost u zajednici. Međutim, reakcija jedne, ne baš uspešne organizacije (prikupili su samo petsto dvadeset pet američkih dolara na “tihoj aukciji” koju su organizovali), koja je sa nama podelila svoje razočaranje, bila je: “Da smo mesec dana proveli u pisanju predloga za projekat prikupili bismo sedamdeset hiljada dolara. Za nas je organizovanje događaja za lokalno prikupljanje novca jednostavno gubitak vremena”. Osim nekoliko organizacija čiji je budžet pokriven pojedinačnim i korporativnim donacijama (npr. lokalno udruženje za borbu protiv raka dojke – Borka), najveći deo neprofitnih organizacija u Makedoniji još uvek razmišljaju kao ova, verujući da će dobijati grantove iz preostalih programa međunarodnih donatora.      

Paradoks je da civilno društo, koje više nego voljno da pokrene građane oko važnih društvenih pitanja, nema uspeha u mobilisanju njihovih sredstava.

U jesen 2011, zahvaljujući preporuci prijatelja dobila sam poziv da učestvujem u dvodnevnoj radionici o filantropiji u Mađarskoj, kao i priliku da sretnem izvanrednu osobu: Pitera Kuloija poslovnog čoveka i filantropa. Piterova biografija prilično je jednostavna: bio je investicioni bankar, prvo u Budimpešti, onda u Londonu. Povukao se u četrdesetoj i posvetio se  filantropiji. Osnovao je sopstvenu neprofitnu fondaciju, ali istvoremeno podržava i član je Upravnih odbora brojnih neprofitnih inicijativa i ciljeva.   

Piter je na mene ostavio dubok utisak – najpre, zato što je imao neka vrlo zanimljiva zapažanja o filantropiji, dobrotvornim organizacijama, prikupljanju sredstava, ali i zato što je bio/jeste prva osoba koju sam srela, a koja je rekla – “Zaradio sam dovoljno novca! Sada hoću da  vratim zajednici!” 

Ovaj post donosi neka od Piterovih razmišljanja o davanju, neprofitnim organizacijama, filantropiji:

Januar je mesec kada Makedonci slave nekoliko religijskih praznika (Pravoslavni Božić, Bogojavljanje, itd.) i rođendan Tošeta Proeskog – poznatog pevača koji je tragično izgubio život u oktobru 2007, u saobraćajnoj nesreći u Hrvatskoj. Ovog dvadeset petog januara, na dan njegovog trideset prvog rođendana, organizovano je nekoliko događaja za prikupljanje sredstava kako bi se obeležilo sećanje na ovog velikog mladog čoveka koji je na Balkanu poznat ne samo kao pevač nego i kao osoba koja je dala ideju i organizovala mnogo humanitarnih i filantropskih aktivnosti. Tošetov poslednji koncert, organizovan nekoliko dana pre njegove smrti bio je humanitarnog karaktera – uspeo je da skupi više od sto hiljada američkih dolara za obnovu osnovnih škola u Makedoniji. Na prvoj organizovanoj dodeli Nagrade za filantropiju u Makedoniji za 2007 godinu, žiri je odlučio da mu dodeli Nagradu za doživotni doprinos razvoju filantropije u Republici Makedoniji. U ovom trenutku Fondacija Toše Proeski koju je osnovala njegova porodica, nastavlja da čuva uspomenu na plemenitu ličnost i karakter Tošeta Proeskog, kao i da pruža podršku u oblastima  muzike i dobročinstva.   

Nastavljajući se na zanimljiv prošlonedeljni blog, evo jednog ličnijeg gledišta.

Uvek mi je, manje ili više, bilo jasno zašto vlada želi da ulaže u “opšte dobro” – ona je često motivisana političkim ciljevima; direktno obezbeđivanje usluge može biti ekonomski isplativije; a takvo ulaganje može dati i direktnu poličku korist za one na vlasti. Jasno mi je i zašto bi kompanija to radila – dobra poslovna praksa – društvena odgovornost ili učestvovanje u korporativnoj filantropiji donosi pozitivan imidž i pozitivno utiče na brend, prodaju, itd. Čak shvatam i zašto poznate ličnosti moraju to da rade – često su pod lupom javnosti zbog bogatstva i načina života, a filantropija može ublažiti tu oštricu. Izuzetno racionalno, zar ne? Lako za razumevanje bez obzira na to šta mislimo o ovim motivima.      

Ali zašto daje prosečan građanin, iz prosečne porodice, sa prosečnom platom, koji se bori da otplati dvadesetpetogodišnju hipoteku ili odškoluje decu na fakultetu?

Pitanja koja sam postavila vama na kraju poslednjeg posta: Znamo li zašto donatori daju? Znamo li kako biraju primaoce? Znamo li kako da ih motivišemo? podstakla su me da potražim i odgovore. Dubinska istraživanja/izveštaji usredsređeni na tipove pojedinačnih donatora, njihovu motivisanost i donošenje odluka, su, kada je u pitanju naš region, retki, gotovo nepostojeći. Međutim, pronašla sam zanimljivo – i skorašnje – istraživanje (Money for Good – Novac za dobro I i II), koje je sprovedeno je u SAD-u, a pozabavilo se različitim vidovima ponašanja donatora. Istraživanje je – između ostalog – rezultiralo izveštajima kao što je npr. Kako neprofitne organizacije mogu da delotvornije obezbede individualne donacije? (Houp konsalting (http://www.hopeconsulting.us/), a nešto od toga i u saradnji sa Gajdstar-om). Istina, istraživanja/izveštaji rađeni su na i za tržište Sjedinjenih Država, ali mi se čini da ipak pružaju neke uvide u ponašanje donatora – na kraju krajeva ljudi su svuda ljudi, zar ne?

Evo nekoliko ključnih nalaza (a nekima od njih bila sam, moram da priznam, malo iznenađena) o individualnim donatorima:

Nakon ove dugotrajne praznične pauze (znate – redovan Božić, pa onda pravoslavni Božić, redovna Nova godina i tako dalje… ah, taj život na Balkanu) pitala sam se kako da započnem ovogodišnje zapise? Šta bih želela da se dogodi u 2012? Pa, kao prvo, volela bih da vidim kako lokalni donatori daju više. Tako da 2012 započinjem prikazom još jednog dela prošlogodišnjeg istraživanja o praćenju medija, koji nam može pružiti makar deo uvida u to ko su lokalni donatori u regionu – a može nam pomoći i da shvatimo kako ta “zajednica” lokalnih donatora sada izgleda.  

Lisa K. 100! Rosalinda A. 250! Fred M. 500!…

… i za samo pola sata, u jedinstvenom krugu davalaca pod nazivom Mreža za finansiranje (The Funding Network – TFN) prikupljeno je više od pedeset hiljada funti za pet projekata. Za TFN sam prvi put čula od kolege iz Londona; koleginica mi je o njima pisala završavajući poruku sa: U suštini, mislim da je TFN sjajan! U više navrata, ljudi koje sam sretala, a bili su uključeni u TFN, govorili su mi – TFN je tako zabavna!

Pa, šta je tačno ta sjajna i zabavna mreža – TFN? Opisan je kao ‘tržište za donatore i dobrotvorne (neprofitne) organizacije, kao prvi javni, otvoreni krug davalaca u Velikoj Britaniji, i kao Zmajevo gnezdo[1] za dobrotvorne organizacije’, TFN ’omogućava pojedincima da se udruže i prikupe novac za projekte koji vode društvenim promenama’. I to sa izuzetnim rezultatima: od 2002, TFN je prikupio više od četiri miliona funti za širok dijapazon različitih ciljeva i više od četiristo pedeset lokalnih, nacionalnih i internacionalnih projekata.  

Zamisao koja stoji iza toga je – kao što su sve jednostavne zamisli – izvanredna:

U poslednjih nekoliko meseci bila sam zauzeta praćenjem medijskih izveštaja na temu filantropije u nekoliko država u regionu; zapravo, agencije za pres kliping su bile zauzete praćenjem medija, a ja sam pokušavala da – na smislen način – protumačim podatke koje sam od njih dobijala. 

U slučaju da se neko pita zašto bih to radila, pokušavala sam da saznam više o statusu lokalne filantropije u regionu, ali i još uvek nedovoljnom nivou stabilnog finansiranja neprofitnih organizacija od strane lokalnih izvora (tj. osim državne uprave). Pa sam pomislila – jedan od načina da steknemo nekakav objektivan uvid u civilno društvo i filantropiju bi bilo praćenje medija. Pri tome, sasvim mi je jasno da mediji često pružaju sve osim objektivne slike. Međutim, mediji oblikuju javno mnjenje, vođeni procenom šta će biti zanimljivo široj publici, tako da bi, prateći izveštaje različitih vrsta medija, trebalo da možemo da steknemo sliku koja je ‘objektivna’, u smislu da ne “forsira” samo pojedine aktere.