Vezano za Nejtanovo veoma dobro pitanje o kvalitetu medijskog izveštavanja i broju kriterijuma koji mogu da se koriste za praćenje i merenje, činilo mi se da neka od zapažanja i analiza mogle biti zanimljive i za širu publiku…
Moj opšti utisak je bio: nedostatak informacija. Kako bih pokazala na šta mislim podeliću sa vama svoj omiljeni izveštaj, koji ovom prilikom citiram u celosti: “’Menjamo dijatebes’ naziv je humanitarne trke na kojoj je u subotu bilo dve stotine ljudi.”
Kraj priče. Nema ničega o tome ko ju je organizovao, zašto je trka bila humanitarna, kako je prikupljen novac, kako će trka pomoći da se promeni dijabetes… Mislim, razumem da postoji nedostatak prostora, ali stvarno!
Naravno, nisu svi prilozi/izveštaji ovakvi; mada mi – prilikom analize – prosto nisu pali na pamet svi kriterijumi koje je Nejtan pomenuo (Nejtane, obećavam da ću sledeći put tražiti pomoć J), evo nekih podataka. Da počnem sa Nejtanovim pitanjima:
Koliko izveštaja sadrži podatke o davaocima/donatorima? U skoro svim izveštajima moguće je nekako zaključiti ko su davaoci, ali često zaobilaznim putem. Donatori se često pominju u jednoj ili dve rečenice, pri čemu se koriste opšti pojmovi kao što su ‘kompanije’, ‘lokalni preduzetnici’, ‘velikodušni sugrađani’, itd. Svakako, u slučajevima kada je broj donatora veliki (kampanje ili prikupljanje novca za one kojima je potrebna medicinska pomoć) teško ih je sve pomenuti – međutim, ne bi bilo na odmet ponekad poimence pomenuti jednog ili dvoje donatora! Naravno, postoji i određeni broj izveštaja u kojima su navedena imena – najčešće je to slučaj kada su donatori poznate ličnosti i velike kompanije. Ali, sve u svemu, podaci su oskudni. Kada već govorimo o nedostatku informacija o donatorima jedan od priloga iz Srbije definitivno pobeđuje sve druge izveštaje: članak o donaciji većoj od dvadeset hiljada američkih dolara, poklonjenih medicinskoj instituciji, u kojoj je jedina informacija o donatorima bila da je novac prikupljen u Beogradu!
Koliko izveštaja sadrži podatke o korisnicima? U sve četiri države postoji određeni procenat izveštaja u kojima uopšte nije moguće razlučiti koja je svrha (odnosno ko su korisnici) donacije/akcije; npr u izveštaju piše “prihod sa (koncerta, televizijske emisije) ići će u humanitarne svrhe” bez ikakve specifikacije. Tako na primer, svrha nije jasna u 1,5% slučajeva/donacija u Crnoj Gori, 2,8% izveštaja u Srbiji, 3,7% slučajeva u Hrvatskoj, 4,3% slučajeva u BiH.
Predstavljeni podaci o iznosu obezbeđenih sredstava? Informacije o visini iznosa predstavljene su u samo 20 – 25% izveštaja (u zavisnosti od države). Ako je izveštaj o akciji prikupljanja novca koja se događa u trenutku izveštavanja, potrebna suma se pominje skoro isključivo u prilozima vezanim za medicinsko lečenje.
Postoji nastavak prvobitnog članka da bi se pratio napredak prikupljanja novca, odnosno da li su dostignuti nameravani ciljeve?
Dakle, ovo je zanimljivo. Kao što se vidi na grafikonu, izgleda da povratne informacije nisu tako važne ni zanimljive: čak ni o trećini akcija nije naknadno izveštavano. Bilo bi zanimljivo da se sazna zašto, pogotovu zato što građani u anketama obično kažu da je razlog što ne daju više/češće zato što ne znaju šta se desilo sa novcem…
Što se tiče ostalih kriterijuma koje je Nejtan pomenuo nemam tačne brojeve, ali evo nekih opažanja:
Kako će/je prikupljen novac poboljšati život korisniku/icima? – iako za ovo zapravo nisam radila brojčanu analizu, moj utisak je da je život korisnika pomenut samo u izveštajima koji su bili aktivno namenjeni prikupljanju dodatnog novca (ponovo, najčešći su bili članci koji su izveštavali o potrebi za medicinskim lečenjem i pozivom za dalje doniranje). Međutim, zanimljivo je da se mediji uglavnom nisu bavili time koliko će se poboljšati život korisnika, nego koliko im je sada život težak. Reči korišćene u člancima, iako pozitivne, bile su vrlo ‘dobročiniteljski’ usmerene: korisnici su često prikazani kao ljudi koje bi trebalo sažaljevati. (Da budemo iskreni, mediji nisu jedini koje bi trebalo kriviti za to – ako je u pitanju medijski apel, oni koji traže pomoć često tako predstavljaju situaciju). Ova vrsta napisa posebno je svojstvena slučajevima: siromaštva, medicinskog lečenja, dece (bolesne ili sa invaliditetom). Međutim, bilo bi zanimljivo da se vidi da li bi izveštaji sa pozitivnim prizvukom – kako bi se život poboljšao umesto kako je težak – zapravo promenili perspektivu mogućih donatora?
Informacije o tome kako čitaoci mogu da se uključe u akciju (vebsajt, brojevi tekućeg računa za donaciju, itd)? Ponovo, bez brojki, ali po sećanju, ova informacija pojavljuje se u svim slučajevima u kojima se prikupljanje sredstava dešava u trenutku izveštavanja: npr. potreba za medicinskim lečenjem, ili kampanje itd. Meni se čini međutim da bi bilo dobro kada bi se takve informacije češće davale – npr. zamislite članak o organizaciji koje radi sa romskom decom, koji negde pominje i sledeće: “ i ako želite da pomognete, pozovite XXX-XXX.”
Jedan od kriterijuma takođe može biti i da li su navedene reči (citirani) donatora tako i od korisnika donacije – koliko se sećam – ne u mnogo slučajeva; ovo je, po mom mišljenju, posledica kratkoće izveštaja – ako imate na raspolaganju samo malo mesta za izveštavanje, citati nisu prioritetni podaci koji će biti objavljeni.
Stoga, prosečan građanin koji čita jedne novine i prati nekoliko elektronskih medija teško će biti u mogućnosti da bude valjano obavešten. A verujem da bi – da je situacija drugačija – ljudi možda bili spremniji da razmotre davanje… Šta vi mislite?
