Nastavljajući se na zanimljiv prošlonedeljni blog, evo jednog ličnijeg gledišta.
Uvek mi je, manje ili više, bilo jasno zašto vlada želi da ulaže u “opšte dobro” – ona je često motivisana političkim ciljevima; direktno obezbeđivanje usluge može biti ekonomski isplativije; a takvo ulaganje može dati i direktnu poličku korist za one na vlasti. Jasno mi je i zašto bi kompanija to radila – dobra poslovna praksa – društvena odgovornost ili učestvovanje u korporativnoj filantropiji donosi pozitivan imidž i pozitivno utiče na brend, prodaju, itd. Čak shvatam i zašto poznate ličnosti moraju to da rade – često su pod lupom javnosti zbog bogatstva i načina života, a filantropija može ublažiti tu oštricu. Izuzetno racionalno, zar ne? Lako za razumevanje bez obzira na to šta mislimo o ovim motivima.
Ali zašto daje prosečan građanin, iz prosečne porodice, sa prosečnom platom, koji se bori da otplati dvadesetpetogodišnju hipoteku ili odškoluje decu na fakultetu? Pogotovu zato što ne postoji neposredna i zdravorazumska korist – nema materijalnog dobitka, niti ploče ili škole sa imenom darodavca, a ušteda preko poreskih olakšica je zanemarljiva (čak ni toga nema u svim zemljama). A ljudi i dalje daju! Značajne sume novca na Zapadu (samo u Sjedinjenim državama, tokom 2010, 211,77 milijardi dolara), a kako je prikazano u prošlonedeljnom blogu, čak i u ovom regionu, pojedinci svake godine daju sve više.
Možete da pitate zašto je to bitno – dobro je što daju, pa zašto onda gubiti vreme da razumemo njihove motive… Verujem da je važno. Verujem da su pojedinačni donatori, pogotovu oni koji redovno daju manje sume, ključni za budući razvoj nezavisne građanske akcije u našem regionu. Da bismo ohrabrili tu vrstu donatora, potrebno je da razumemo njihove motive za davanje.
Kao dobra učenica, pročitala sam brojne naučne članke; čak i ekonomske koji analiziraju ponašanje i motivisanost donatora. Organizacija za koju sam radila sprovodila je istraživanja, organizovala fokus grupe, itd. Najveći deo istraživanja rađen je u Severnoj Americi gde ljudi dosta daju. Uverena sam međutim da ponašanje ljudi u ovom regionu nije toliko drugačije i da se najveći deo dobijenih nalaza može primeniti i ovde. Shvatila sam da tu nema neke čarolije. Iako je bilo nekoliko različitih klasifikacija, preklapale su se, tako da mi se čini da se motivi za davanje mogu grupisati ovako:
- Duboko lična motivisanost – dajemo zato što je neko nama blizak patio zbog nečega. Poistovećujemo se sa “ciljem” na vrlo ličnom nivou. Primer za ovo je davanje organizacijama koje se bave istraživanjem raka kada je blizak član porodice oboleo. Davanja za ženska prihvatilišta kada nam je sestra žrtva porodičnog nasilja. Ova motivisanost je duboko lična i obično nadahnjuje ljude da postanu doživotni donatori za određenu svrhu. Najčešće su u pitanju male novčane donacije ili volontiranje, ali sa dubokom posvećenošću i dugotrajnom podrškom.
- Efekat šoka – situacije masovnih katastrofa – potpuno ljudska reakcija kada vidimo “višu silu” na delu, kao što su zemljotres ili cunami. Utiče na veliki broj ljudi. Osećaj solidarnosti nagoni ljude da impulsivno daju odmah nakon nastajanja velike humanitarne krize. Ova vrsta davanja takođe je lična, ali na veoma drugačijem nivou – osećaji “ovo sam mogao/la biti ja” ili “Bože, baš imam sreće”. Ovo davanje je nestalnije, često jednokratno sa nestankom motivisanosti kada slike ugroženih nestanu sa televizijskog ili kompjuterskog ekrana. Ali pošto su u pitanju masovne katastrofe, imaju mogućnost da sakupe značajne sume novca, potrepština ili volontera.
- Efekat šoka – situacije ličnih nedaća – dejstvo šoka “jedan na jedan” – takođe jako ljudska po prirodi, ali namenjena pomoći određenoj osobi čijoj smo nedaći i sami bili svedoci, te osetili potrebu da pomognemo. Prisetimo se slučaja dečaka čiji su roditelji nedavno počinili samoubistvo. Ovakve situacije čine da osetimo skoro ličnu povezanost sa osobom koju zapravo ne poznajemo. I nije važno da li se ljudskost u nama probudi zbog religijskih uverenja, ili osećaja dužnosti, ili verujemo da ti pojedinci imaju prava, a mi odgovornost prema njima – u suštini, poslednje dvoje su naše unutarnje reakcije na nešto.
- Ekonomski podsticaj ili uverenje da se više može postići zajedničkim delovanjem – ovo je veoma racionalna motivisanost za davanje. Primeri za ovo su poreske olakšice, “matching” donacije, organizovanje da sakupimo sredstva u zajednici za zajednički cilj (npr. ograda oko školskog dvorišta). Sadrži neku vrstu proračunavanja i/ili analizu troškova. Uverena sam da je ova vrsta motivisanosti ređe prisutna kao primarna motivisanost, a češće kao dodatni podsticaj. Na primer, ako sam već lično motivisana da dajem novac organizaciji za zaštitu dece, radije ću davati više zato što postoje poreske olakšice (uostalom, taj bi novac dali za porez), ali neću nužno imati potrebu da dajem samo zbog poreske olakšice.
- Politička motivisanost – ova vrsta motivisanosti se često zanemaru, ali je dovoljno značajna da sakupi velike sume novca političkim partijama, pokretima i humanitarnim organizacijama na Zapadu. Ključna tačka je uverenje da je promena neophodna i da se može ostvariti. Podrška je redovna, najčešće znatna i to od strane ljudi visokih primanja koji su inače uključeni u ostvarivanje istog političkog cilja – oni volontiraju, zagovaraju, deluju, itd. Ljudi koji daju iz političkih razloga najčešće istraže čime se bave pojedine organizacije i biraju onu za koju veruju da deli njihove političke stavove. Prate rezultate i očekuju odgovornost.
Ono što je zanimljivo je da svoju motivisanost – ni sama a ni uz pomoć brojnih prijatelja i članova porodice (pitanih na brzinu u izuzetno nenaučnom večernjem glasanju) – nisam mogla da nedvosmisleno svrstam u jednu ili čak dve kategorije. Većina nas davala je zbog svakog od razloga koje smo nabrojali. Davala sam organizaciji za borbu protiv dijabetesa zato što ga je imao moj otac; za organizacije koje pružaju podršku imigrantima i izbeglicama zato što sam i sama bila imigrant i izbeglica. Davala sam humanitarnim organizacijama za pomoć nakon masovnih katastrofi i volontirala sam više od deset godina. Kako se bližio kraj fiskalne godine davala bih dodatne donacije dobrotvornim organizacijama koje već podržavam zato što je postojala dodatna poreska olakšica ili odgovarajući program. Nastavila sam da podržavam organizacije čiji je politički cilj smanjenje globalnog siromaštva putem borbe za prava žena.
Naposletku zato što čvrsto podržavam određene ciljeve a ograničena sam iznosom novca koji mogu da dam, prepešačila sam sto kilometara za četrdeset sati … Ne vežbam i nisam baš u formi. Jedva sam preživela, ali sam imala neverovatan osećaj postignuća. Ne samo da sam prepešačila tako dugačku razdaljinu i govorila o pravima žena svakome ko je hteo da sluša, već sam uspela da prikupim tri hiljade dolara za taj cilj.
Taj osećaj postignuća i zadovoljstva nakon učestovanja u nečemu za šta verujemo da je vredno, je, rekla bih, još jedna velika motivacija… Tako da bih vas, umesto zaključka, izazvala – zamolila bih vas da napišete jednu-dve rečenice o svom motivu(tivima) za davanje. Šta budi čovekoljupca u vama?
Mia Vukojević je izvršna direktorka Balkanskog fonda za lokalne inicijative (BCIF). Živela je dvanaest godina u Kanadi radeći u neprofitnom sektoru. Više o BCIF-u možete saznati na: www.bcif.org
