Članak Zorana Stojkovskog o lokalnim NVO i lokalnoj filantropiji podstakao me je da podelim svoja razmišljanja o ovim temama. Počeću sa podatkom da u Makedoniji, “manje od 10% donacija i sponzorstava iz lokalnog poslovnog sektora ide NVO”. Nije mnogo drugačije ni u drugim državama: u BiH samo oko 17% OCD izveštava o doprinosima zajednice i 12% o donacijama preduzeća; u Hrvatskoj samo 6,2% prihoda OCD potiču od kompanija; u Srbiji, u najnovijem istraživanju navedeno je da 35% finansijske podrške OCD dolazi od preduzeća i 11% od građana. U prošlonedeljnom zapisu iz Turske navedeno je da više od 87% pojedinca radije daje direktno nego OCD. Da bih potvrdila ove podatke reći ću da je prošlogodišnji monitoring medija pokazao da, kao primaoci donacija, institucije “šiju” OCD u svim državama izuzev Hrvatske.
NIJE ohrabrujuće. Lokalni donatori (kako pojedinci tako i kompanije), s kojima sam razgovarala, preispituju verodostojnost i delotvornost neprofitnih organizacija postavljajući pitanja kao što su: Šta su zapravo OCD? Da li one zaista mogu da postignu rezultate/reše problem/dovedu do promene? Kako troše novac koji primaju?
Odakle ova pitanja kada znamo koliko mnogo su neprofitne organizacije uradile na Balkanu u poslednjih dvadeset godina?
Zoran je nagovestio barem deo odgovora citirajući organizaciju koja je prikupila mali novčani iznos nakon što je provela mesec dana radeći na događaju za prikupljanje sredstava “Da smo mesec dana proveli u razvijanju predloga za projekat prikupili bismo sedamdeset hiljada dolara. Za nas je organizovanje događaja za lokalno prikupljanje novca jednostavno gubitak vremena.”
Drugim rečima, dok organizacije izdvajaju vreme kako bi stranim donatorima objasnili šta rade i koje rezultate postižu, kako bi dobili sredstva za rad, čini se da nisu uvek voljne da to urade kada su u pitanju njihovi sugrađani. Glavni razlog je očigledan – mogu da dobiju više novca od stranih donatora, a više novca znači više posla koji mogu da urade.
Zvuči sasvim razumno. Zašto bi se onda lokalne organizacije uopšte bavile razvijanjem lokalne filantropije?
Pa, kao prvo, nije zgoreg da se prisetimo da strani donatori neće ovde biti zauvek, a oni koji ostaju (npr. EU) svakako neće imati dovoljno sredstava za sve organizacije! (Samo upitajte mnoge nevladine koje su prestale sa radom nakon što su države Centralne i Istočne Evrope ušle u Evropsku Uniju). Pre ili kasnije, veliki broj organizacija će prosto morati da se okrene lokalnim izvorima finansiranja, pa ne bi bilo loše kad bi počele sada.
Ali po meni, okretanje lokalnim izvorima finansiranja nije samo pitanje finansijskog opstanka. Ako ste neprofitna organizacija koja uspešno prikuplja lokalna sredstva, znači da građani i kompanije zajednice u kojoj radite:
– razumeju (barem u širem smislu) ko ste i šta pokušavate da postignete
– veruju da je to što radite značajno za njih/njihovu decu, porodice i zajednicu
– veruju da ćete ostvariti rezultate, promeniti nešto nabolje za njih i zajednicu
– imaju poverenja da nećete zloupotrebiti njihov novac
i…
ako ljudi i kompanije u vašoj zajednici veruju u sve to, to će takođe imati određenog uticaja na ostale aktereu zajednici. Lakše ćete privući medije, a lokalne samouprave će vas ozbiljnije shvatiti; uostalom ljudi i kompanije koje vam daju novac mogu takođe da vam pruže podršku na drugačije načine (zagovaranjem, volontiranjem itd). Sve u svemu, lokalna organizacija koja dobija lokalni novac biće cenjenija kao partner drugim sektorima i imaće mogućnost da uradi više i ostvari bolje rezultate.
i
Ljudi/kompanije koje daju novac takođe mogu da promovišu vaš rad drugim ljudima i kompanijama na lokalnom nivou, što će (svakako ne baš lako ali ipak) dovesti do više lokalnog novca, što znači stabilnijeg finansiranja.
Verujte znam, iz sopstvenog iskustva, koliko su važni izvori finansiranja za posao kojim se bave neprofitne organizacije i znam – ponovo iz sopstvenog iskustva – koliko je teško započeti sa dobijanjem novca od ljudi i kompanija na lokanlnom nivou. Ali, čini mi se da smo mi (iz neprofitnog sektora) ponekad toliko zauzeti radeći za građane, zajednice i društva da ponekad zaboravljamo da komuniciramo sa istim tim građanima, zajednicama i društvima. Rezultat ovoga je da širom Balkana – ti isti građani, zajednice i društva imaju malo informacija ili ideja o tome šta radi civilno društvo i zašto bi – kao društva – trebalo da ga (p)održimo. A to može značiti i da će širom Balkana civilno društvo jako oslabiti sa odlaskom stranih donatora.
Stoga, u ovom trenutku ključno pitanje NIJE koliko novca ćemo da prikupimo iz lokalnih izvora na prvoj dobrotvornoj priredbi; i NIJE koliko ćemo još dobiti od stranih donatora ako to isto vreme provedemo u prikupljanju sredstava iz lokala. Ključno pitanje je: ko su ključni akteri, naši korisnici i baza – strani donatori ili građani i zajednica u kojoj radimo? Ako mi, kao ljudi koje rade u neprofitnom sektoru, još uvek smatramo da su to naše zajednice i ljudi koji žive u njima, nemamo drugog izbora nego da pokušamo da uspostavimo bolju komunikaciju sa njima. Zato, mesec dana koje ćemo utrošiti da dobijemo petsto dolara od naših suseda kao podršku nečemu što što želimo da ostvarimo u našoj lokalnoj zajednici, meni izgleda kao veoma dobar početak.
