U novembru 2010 grupa predstavnika nevladinih organizacija zapadnog Balkana, koje podržavaju razvoj lokalne filantropije, okupila se da razgovara o strategijama za dalji razvoj filantropije u našim državama. Nastojeći da objasnim na kakve prepreke prepreke nailaze neprofitne organizacije prilikom organizacije lokalnih aktivnosti za prikupljanje sredstava, upotrebio sam analogiju – dobar stonoteniser koji pokušava da igra tenis. Biti dobar i iskusan u igranju stonog tenisa – kao što su neprofitne organizacije u pisanju projekata, održavanju dobrih odnosa sa donatorima i implementaciji projekata koje su finansirale međunarodne donatorske agencije – ne kvalifikuje nas automatski za Noletove naslednike u tenisu – što znači imati dobre strategije lokalnog prikupljanja sredstava i taktiku.
Svaki igrač koji želi da ostvari značajan uspeh nailazi na krupne izazove – slične onima kada sto za stoni tenis zamenite teniskim terenom. Takođe, veliki je izazov prebaciti se na tenis nakon, skoro dvadesetogodišnjeg, igranja stonog tenisa. Kako to liči na naše izazove? Dobro, do sada smo održavali odnose sa nekoliko međunarodnih progama razvoja i donatorima (što je bilo dovoljno za velike budžete za sve aktivnosti u godišnjem planiranju); međutim, sada, kako bismo bili uspešni u lokalnom prikupljanju sredstava, moramo da komuniciramo sa stotinama, ako ne hiljadama mogućih individualnih ili korporativnih donatora kako bismo dobili donaciju za svoje aktivnosti. A s obzirom na količinu uložene energije i sredstava, prikupljena suma u prvih nekoliko pokušaja često je veoma razočaravajuća! Ista analogija može da se primeni i kada pričamo o odgovornosti prema donatorima – ako smo usredsređeni na pripremu programa i finansijskih izveštaja za jednog ili nekoliko međunarodnih donatora (uvek se žaleći na različite forme i teške administrativne propise), očigledno je da je potrebno da razvijemo sasvim drugačije veštine, kapacitete, pristupe i strpljenje ako hoćemo da podnesemo efektivne izveštaje onima koji donacijama podržavaju naš cilj/ciljeve i da im širom otvorimo vrata mogućnosti za nove (nadajmo se veće) donacije.
Naravno, stvarnost održavanja dobrih odnosa sa lokalnih donatorima nije toliko tehničke prirode kako bi se to moglo zaključiti iz prethodnih opisa. Moramo da budemo svesni činjenice da je neophodno da zamenimo mehanističke pristupe, koje su nametale međunarodne donatorske agencije, ljudskijim i individualnijim odnosima i pristupima u komunikaciji sa građanima i kompanijama!
Svaka organizacija koja želi da bude uspešna u lokalnom prikupljanju sredstava trebalo bi da poradi na uspostavljanju kontakata sa potencijalnim individualnim donatorima i da pažljivo neguje te odnose. U tekstu koji sledi, prikazaću neke od komunikacionih i negovateljskih praksi deset organizacija civilnog društva (OCD-a) koje su pristale da učestvuju u našem prošlonedeljnom onlajn istraživanju. Sve one organizovale su različite aktivnosti za prikupljanje sredstava u Makedoniji (organizovanje humanitarnog koncerta, sajam humanosti, teleton, lutrija, tiha aukcija, kampanja direktnom poštom, prodavanje novogodišnjih čestitki ili traženje donacija na sastancima jedan na jedan u lokalnim preduzećima) i predstavljaju pionire u mobilizaciji lokalnih sredstava.
Najčešće korišćeni metodi (u 80% organizacija) su oni jeftini (objavljivanje informacija na svojim internet sajtovima, ili slanje elektronske pošte pojedincima) ili one koje su na raspolaganju pojedinoj organizaciji (predstavljanje događaja za prikupljanje sredstava na lokalnoj televizijskoj stanici). Samo je jedna organizacija koristila bilborde za širenje informacija, a samo dve su objavile oglase u državnim novinama. Uočljivo je da je samo jedna organizacija koristila društvene mreže (Fejsbuk, Tviter, itd.) kao način komunikacije u nastojanjima da prikupe sredstva.
70% organizacija civilnog društva koristi gorenavedene metode komunikacije za prateće aktivnosti posle kampanja za prikupljanje sredstava (prikazuju rezultate sa događaja za prikupljanje sredstava na internet sajtu, televizijskim stanicama ili šalju elektronsku poštu). Između 70 i 90% OCD-a prikazuje dobijene donacije objavljujući u godišnjim izveštajima imena najvećih donatora, slanjem zahvalnica ili organizovanjem pojedinačnih sastanaka i dodeljivanjem donatorima plaketa priznanja. Samo je jedna organizacija objavila oglas u državnim novinama, kako bi obavestila javnost o rezultatima i zahvalila se donatorima.
Dakle, lako je zapaziti da neprofitna udruženja prilikom organizacije lokalnog prikupljanja sredstava koriste dobro poznate komunikacione aktivnosti kojima se služe u svakodnevnom radu; ovako fragmentiran pristup prilikom implementacije aktivnosti tipičnih za projekte koje finansiraju međunarodni donatori primenljiv je, takođe, i kod vršenja aktivnosti prilikom lokalnog prikupljanja sredstava. Samo 20% organizacija smatra da je učešće lokalnih donatora u direktnoj implementaciji aktivnosti organizacije dobra strategija negovanja odnosa. Još uvek je nerazvijena svest o potrebi razvoja posvećenosti/privrženosti mogućim lokalnim donatorima naših OCD-a.
Ipak, postoje neke obećavajuće prakse u nekoliko organizacija koje su organizovale lokalno prikupljanje sredstava. Oko 40% organizacija održava bazu podataka individualnih donatora (sa do trideset pojedinaca) i kompanija (npr. lokalno SOS Kinderdorf dečije selo ima 450 kompanija u bazi podataka); 70% OCD-a su naglasile da im je potreban softver za održavanje baze podataka kontakata kao podrška aktivnostima za lokalno prikupljanje sredstava. Nekoliko njih istaklo je da su uspele da povećaju sumu koju daju lokalni donatori, kao i broj ljudi i kompanija koji daju donacije, u slučajevima kada su blisko sarađivali sa njima, prikazujući im pozitivne promene koje su donele njihove donacije. Omladinski kulturni centar iz Bitolja je u poslednjih deset godina organizovao omladinsku umetničku manifestaciju Bitolj otvoreni grad koju u potpunosti finansijski podržavaju kompanije i individualni donatori.
Ali, postoje izazovi i za organizacije koje su pokazale dobre rezultate u posvećivanju i negovanju odnosa sa lokalnim donatorima u rešavanju lokalnih problema. Dobar primer za ovo je lokalno udruženje Fokus iz Velesa. Pre osam godina započeli su sa organizacijom tradicionalnog događaja za prikupljanje sredstava – nazvan Pitijada (pita ili pastrmlija je tradicionalno makedonsko jelo slično pici) pomoću kojeg su prikupljali novac za fondove za rešavanje hitnih lokalnih problema. Posle nekoliko godina, događaj je postao veoma popularan sa mnogo donatora i pristalica i opština je odlučila da Pitijadu uvrsti u jedan od ključnih događaja za promociju oblasti u okolini Velesa. Pre dve godine organizaciju ovog tradicionalnog događaja je u potpunosti preuzela na sebe Povardarska regija sa opštinom Veles kao adminstrativnim centrom, predstavljajući je kao svoju.
Rad na negovanju lokalnih donatora kao i lokalno prikupljanje sredstava postavlja mnogo izazova pred lokalne neprofitne organizacije. Odluka da se započne sa obraćanjem pažnje na njih je svakako mudra – što pre, to bolje.
Zoran Stojkovski je izvršni direktor Centra za institucionalni razvoj (CIRa) koji je jedna od prvih organizacija u Makedoniji koja je započela rad na razvijanju filantropije kao jedan od tri strateška cilja. Više o CIRa možete pronaći na: http://www.cira.org.mk.
