Već neko vreme pratim Philanthropy Posts i ono što me istinski zanima su članci o novim donatorima u našem regionu. To su uspešni ljudi koju su se obogatili i odlučili da deo zarađenog novca ulože u filantropiju. Naravno, nije svako Bil Gejts, ali mi je drago što mogu da kažem da čak i u Slovačkoj čujemo sve više priča o ljudima koji se od poslovne okreću ka socijalnoj sferi i opštoj dobrobiti. Želela bih da sa vama podelim neke od njihovih priča.
Priča koja sledi je o veoma veštom i stručnom poslovnom čoveku, koji je pronašao zadovoljstvo i sreću pomažući deci iz domova za nezbrinutu decu. Verujem da ovaj primer može, takođe, da bude nadahnuće za nove donatore iz Centralne Evrope.
Ladislav Kosar diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta Komenijus. Njegove studije u Holandiji, Mađarskoj i Americi mahom su bile usredsređene na međunarodno pravo, intelektualnu svojinu i tržišta kapitala. Studirao je pravo i političke nauke kao dodatak studijama odnosa u javnom i privatnom sektoru na Harvardu. Tokom rada u Nemačkoj banci u Londonu, Frankfurtu i Tokiju specijalizovao se za preuzimanje preduzeća, procenu imovine i investiciono bankarstvo. Kratko nakon povratka u Slovačku 2004 osnovao je kompaniju VENVIVIS koja se bavi investiranjem udruženog kapitala u inovativne kompanije u Silicijumskoj dolini i Slovačkoj. U 2006 osnovao je udruženje građana Provida, a 2010 i fondaciju.
Sećate li se prvog puta kada ste dali novac? I prve značajnije donacije?
Zaista se ne sećam baš prvog puta, sigurno sam kao student dao donaciju nekoj od međunarodnih organizacija. Mislim da sam imao 29 godina kada sam kupio brojanice za hiljadu slovačkih kruna (otprilike trideset tri evra) koje su napravila deca iz sirotišta. Prva značajna donacija vredna nekoliko hiljada evra bila je za letnji kamp dečjih pustolovina.
Kako ste došli na ideju o filantropiji?
Pomaganje drugima je u mojoj porodici bilo normalno. Majka mi je dečji imunolog, suosnivač i predsednica Udruženja asmatičara. Otac je veoma spreman da pomogne, deda je takođe poznat po velikodušnosti. Udruženje građana Provida sam osnovao zajedno sa sestrom. Najčešće se sa filantropijom počinje kada zaradite toliko novca da više ne morate da radite. Kod mene to nije bio slučaj niti je bila u pitanju neka smišljena odluka. Posle nekoliko uspešnih poslovnih projekata shvatio sam da zaradjujem puno više od proseka. Počeo sam dublje da razmišljam o smislu života i rada, i o sopstvenoj odgovornosti.
Kako birate kome ćete pomoći?
Možda je najtačniji odgovor na to pitanje da ljudi pronađu mene. Posle kupovine brojanica mališana iz sirotišta, predstavnici domova za nezbrinutu decu su me pozvali da ih posetim i bolje se upoznam sa decom i celokupnom situacijom. Kada smo utvrdili šta su osnovne potrebe dece, postepeno smo počeli da razvijamo projekte kako bi rešili te potrebe. Nije bila u pitanju materijalna ili finansijska podrška, kao što možda mislite, nego pojedinačno druženje, postepena integracija u društvo i pomoć prilikom zapošljavanja nakon što odu iz domova.
Zašto ste odlučili da osnujete udruženje građana i fondaciju?
Osnivanje udruženja građana Provida 2006 godine bilo je vrlo spontano i u vezi sa posetom domu za nezbrinutu decu. Shvatili smo da zaista želimo da pomognemo toj deci, ne “kao da” ili privremeno. Zaključili smo da je ravnoteža između njihovog slobodnog vremena i razvoja motivacije i zanimanja za različite oblasti veoma važna i zato smo organizovali prvi letnji kamp. Naziv našeg udruženja nadahut je geslom ljudi sa Kostarike – Pura Vida. Bio sam tamo na odmoru i veoma mi se dopao njihov moto. Pura Vida znači dobar život. Pro Vida znači za život. Za bolji život je najbolji opis naše motivacije. Fondacija je osnovana kasnije, 2010. Takođe, postoje i pravni razlozi za njeno osnivanje – u pitanju je pogodniji oblik upravljanja imovinom za javne namene.
Kakvu vrstu uticaja na društvo želite da postignete putem donacija? Šta podrazumevate pod efektnim davanjem?
Moj prijatelj voli da kaže: “Ništa se ne dešava slučajno.” Možda je činjenica da moj prvi susret sa decom iz sirotišta nije bio samo u vezi sa poklonom, imao je još neko značenje, što u to vreme nisam znao. Donacije su lep gest ljudskosti i saosećanja. Ali moje iskustvo i lična ubeđenja su mnogo bliži poznatoj izreci “Kada nekom daš ribu, nahranićeš ga jedan dan. Ako ga naučiš kako da je peca, biće sit ceo život.” U početku je to često mali poklon, ali postoji mnogo ljudi na svetu kojima je potrebna naša pomoć i sigurno je da ne možemo da pomognemo svima. Dakle, uvek se trudimo da pronađemo način na koji možemo najefektnije i najodrživije da pomognemo većini ljudi. Naravno, najvažnije su sistemske promene ali su i najteže. Nezbrinutoj deci, nezaposlenima i ljudima sa invaliditetom nije potrebno sažaljenje, već pomoć da steknu neophodne veštine za pronalaženje posla ili smeštaja i tako postanu deo društva. Lično smatram da je veoma delotvoran pristup pružanja podrške pojedincima kroz osnivanje “socijalnih preduzeća”(moja definicija ovog pojma je bliža onome preduzeća sa ljudskim licem) – firme koje zapošljavaju one u nepovoljnom položaju i grupe koje se teško zapošljavaju, firme koje pružaju usluge ili proizvode i imaju priliku da budu finansijski održive i da ne zavise od velikodušnosti i donacija. U praksi, to znači da idu dalje, iz trećeg sektora u privatni, ali sa dodatom vrednošću – pozitivnim društvenim uticajem.
Koje su po vašem mišljenju najčešće greške prilikom prikupljanja sredstava u neprofitnom sektoru?
Nisam stručnjak za prikupljanje sredstava ili marketing, ali iz dosadašnjeg iskustva mogu da uočim da ponekad neprofitne organizacije posao predstavljaju previše kroz emocije, a da su neki od donatora više zainteresovani za konkretne, merljive rezultate koji se ne vide u njihovim predlozima. I ja sam pravio tu grešku. Kada se uključimo u nešto, svi težimo da komuniciramo kroz emocije, što je naravno jako bitno; najbolje bi međutim bilo da se kombinuju činjenice i osećanja. Ako želimo da se uključi više ljudi, trebalo bi da im pružimo priliku da se upoznaju sa onima kojima pomažemo. Bolje je jednom iskusiti nego hiljadu puta slušati ili čitati o tome. To je nešto što pokušavamo da postignemo ne samo sa donatorima nego i sa studentima i mladima koje želimo da usmerimo ka značajnijem drušvenom angažovanju. Uzima dosta vremena, ali efekti su dublji i trajniji.
Kakav je osećaj biti onaj koji traži pomoć u ime sopstvene organizacije?
Zabavno je – sa jedne strane podržavate značajne projekte, a sa druge pokušavate da dobijete podršku od investitora i donatora. S obzirom na to da vodim investicionu kompaniju sa različitim podružnicama i širokim dijapazonom klijenata, postoje neke sličnosti. Kompanija se takođe nadmeće za kapital, klijente, zaposlene ili najbolji proizvod. Rad u neprofitnom sektoru se razlikuje jer se uspeh ne meri samo dobrim finansijskim indikatorima nego i društvenom dobrobiti. Postići oba cilja je veoma teško i potrebno je dosta pažnje, napornog rada, hrabrosti da se uvode novine i da se više uči.
Da li ste naučili nešto radeći za opšte dobro?
Sigurno, više se preispitujem i skromniji sam. Pokušavam da više slušam, u čemu ne uspevam uvek, ali kada radim sa većom grupom ljudi to je veoma važno. Svakodnevno pokušavam da naučim nešto bez obzira da li je osoba beskućnik, sveštenik, dečji psiholog, umetnik ili uspešni poslovni čovek. Imam sreće da upoznajem divne ljude koji me istinski nadahnjuju i osećam odgovornost da prenesem što više kako bi i drugi imali koristi. Ono što me pokreće je mogućnost da pomognem da drugi ostvare životni cilj ili da pokušaju da ublaže patnju. Mislim da je mogućnost pomaganja drugima, osim osmeha, jedinstvena ljudska osobina. Bliske su mi reči Alberta Ajnštajna “Ne možete da promenite svet ali možete da promenite svet jednog čoveka.” Veoma sam srećan što sam pomoću onih prvih brojanica koje sam kupio pronašao unutarnju sreću i smisao u životu. Nagradu u vidu “hvala” ili često samo osmeh u očima onih kojima pomažete je najviše što neko može da dobije.
Šta je vaš najveći izazov u oblasti socijalne dobrobiti?
Radili smo šest godina sa mališanima u domovima za nezbrinutu decu. Tokom ovog relativno kratkog perioda naučili smo jedno – samo sistematičan, dugoročan i sveobuhvatan pristup može da dovede do uspeha. Kako bismo smanjili broj nove dece u domovima neophodno je da se radi na prevenciji sa porodicama u krizi, da se pomogne da se deca vrate u porodice, da se pronađu hraniteljske porodice. Ovoj deci koja su imala manje sreće potrebno je pružiti pažnju, prijatelje, potrebno je da ih naučimo kako da se ponašaju sa novcem, da razumeju koja su im prava i obaveze posle izlaska iz domova i na kraju, ali ništa manje značajno, da im se pomogne da se zaposle. Shvatili smo da takvu sveobuhvatnu aktivnost ne možemo da sprovedemo sami. Zbog toga, sarađujemo sa NVO-a i fondacijama, studentskim organizacijama, kompanijama. Takođe smo osnovali i različita socijalna preduzeća. Celokupna inicijativa privremeno je nazvana 5000 zato što je to broj mališana u domovima za nezbrinutu decu u Slovačkoj. Želimo da konsolidujemo aktivnosti kako bismo stvorili sinergiju putem saradnje različitih organizacija i stručnjaka u različitim oblastima. Nastojimo da osiguramo da svi “vučemo u istom pravcu” i smatramo da ćemo zajedničkim naporima postići da manje dece dolazi u domove, dok u isto vreme više njih napušta domove kao osobe integrisane u društvo. Bilo bi mi veoma drago kada bi Provida mogla da pomogne mnogima na putu ka sreći i kada bi čak za sto godina uspela da izađe u susret različitim javnim ciljevima u Slovačkoj i drugim zemljama.
Milica Dankova je menadžer za razvoj i PR u Centru za filantropiju iz Slovačke. Više o Centru za filantropiju možete da pronađete na: www.cpf.sk
